Intimnija venčanja uvek su bila nešto što meni više leži i nešto na čemu sa zadovoljstvom
radim. S obzirom na to da su južnjaci poznati po paroli “što više to bolje” i da na bilo kom slavlju,
pogotovo venčanju, ima veliki broj gostiju, nisam imao prilike da često fotografišem manje
proslave koje najviše volim. Međutim, čini se da će se to , uzimajući u obzir i novonastalu
epidemiološku situaciju, promeniti. Moraćemo da naučimo da venčanje ne mora da ima u
proseku 300 gostiju, da mladenci ne moraju sa svakim od njih da se pozdrave po 3x jer je “takav
red” i da apsolutno ne moraju da se sa svakim ponaosob slikaju.
Sasvim je u redu okupiti najblizi krug rodbine i prijatelja i sa njima proslaviti tako važan datum.
Bolje je imati album sa manjim brojem odabranih, spontanih fotografija i posebnih trenutaka,
nego 3 albuma punih slika sa statičnim licima koja stoje pravo i izveštačeno se smeju mom
objektivu.
Na poslednjem venčanju na kojem sam radio mladenci, Milica i Vladimir, ne želeci da sebi drage
ljude izlažu potencijalnoj opasnosti od virusa, odustali su od prvobitnog plana i sa 150 došli na
cifru od 50 gostiju. Nijednog momenta nisu osetili da neko ili nešto fali, naprotiv, prema njihovim
rečima proslava je protekla bolje nego što su očekivali. Uspeli su da svakom gostu posvete
pažnju. Nakon venčanja, strahovali su dve
nedelje dok konačni bilans nije bio nula. Nije bilo nikoga ko se zarazio što je jos jedan dokaz
da su uradili pravu stvar. Ono što je njihov zaključak nakon ovakvog iskustva, a ujedno i moj,
jeste da svi mladenci svadbu treba da prave prvenstveno zbog sebe i da treba da se otrgnu od
ustaljenih “pravila”, tuđeg utucaja i mišljenja, jer je na kraju to ipak njihov dan.
